Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковника, а затим и пуковника, Драгослава Рачића видимо у првим борбеним редовима у Босанској Голготи. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном. На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. године уништена је и главнина четничких јединица. Од тада, имало се равнати по Дражином наређењу: „по тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добра нашега народа...“
Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју негдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовића, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра. Тада их је издала једна жена из породице Обрадовића. Јаке снаге комунистичке милиције опколиле су земуницу. Рачић је, по свом обичају, истрчао први, а за њим је кренуо највернији четник Вујица Николић, родом из села Сикирић код Љубовије. Када је видео да му је остао само један метак у пиштољу, Рачић је рекао: „Вујице, батлија си“. „Што, шефе“, уследио је одговор. „Немам два метка. Да имам сад би убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живог би ме пекли“, биле су последње Рачићеве речи. Разговор се одигравао пред очима породице Обрадовић. Пре него што су се усудили да приђу мртвом јунаку, комунисти су из непосредне близине митраљезом изрешетали његово тело. Потом су Рачића изложили у Љубовији. Сахранили су га у Врбаку поред града, тачно на оном месту где се данас налази аутобуска станица. Пуковник Драгослав Рачић био је први војсковођа у војсци ђенерала Драже Михаиловића. Био је веома образован, не само војнички, и храбар попут јунака из наших класичних епова. Уживао је у дугим разговорима са ученим подринским калуђерима. Био је дисциплинован и моралан до перфекције. Имао је војнички геније и срећну звезду пратиљу, која је чувала његов крупни, лако уочљиви лик и када је јуришао први, испред својих војника. Драгослав Рачић је, без сумње, један од најбољих синова Србије онога доба.
Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју негдашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовића, направио је у свом дворишту земуницу, у којој су се они скривали до новембра. Тада их је издала једна жена из породице Обрадовића. Јаке снаге комунистичке милиције опколиле су земуницу. Рачић је, по свом обичају, истрчао први, а за њим је кренуо највернији четник Вујица Николић, родом из села Сикирић код Љубовије. Када је видео да му је остао само један метак у пиштољу, Рачић је рекао: „Вујице, батлија си“. „Што, шефе“, уследио је одговор. „Немам два метка. Да имам сад би убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живог би ме пекли“, биле су последње Рачићеве речи. Разговор се одигравао пред очима породице Обрадовић. Пре него што су се усудили да приђу мртвом јунаку, комунисти су из непосредне близине митраљезом изрешетали његово тело. Потом су Рачића изложили у Љубовији. Сахранили су га у Врбаку поред града, тачно на оном месту где се данас налази аутобуска станица. Пуковник Драгослав Рачић био је први војсковођа у војсци ђенерала Драже Михаиловића. Био је веома образован, не само војнички, и храбар попут јунака из наших класичних епова. Уживао је у дугим разговорима са ученим подринским калуђерима. Био је дисциплинован и моралан до перфекције. Имао је војнички геније и срећну звезду пратиљу, која је чувала његов крупни, лако уочљиви лик и када је јуришао први, испред својих војника. Драгослав Рачић је, без сумње, један од најбољих синова Србије онога доба.
loading...
